Projekat „Veliki ljudi oplemenjuju male sredine“ značajan je za Požarevac, jer predstavlja neke od najznačajanijih ljudi u Srbiji iz različitih oblasti života, a rođeni su ili deo života proveli u ovom gradu. Oni su ostavili neizbrisiv trag, pokrenuli promene i ostavili brojna svedočanstva o svojim delima budućim generacijama. Modernizovali su neke industrijske grane, zanatstvo, kulturu, nauku i umetnost…
Đorđe Vajfert (1850 – 1937), rođen je u Pančevu u uglednoj porodici industrijalaca, poznatoj po proizvodnji piva. Posle završene Velike pivarske škole 1872. godine, Đorđe se preselio u Beograd gde je sa ocem Ignjatom otvorio veliku pivaru na Topčiderskom brdu. Tražeći energente kao pogonsko gorivo za svoju pivaru, istraživao je terene širom Srbije, a paralenlno sa tim tražio ugalj.
Tako je 1873. godine u Kostolcu pronašao prostrano rudište lignita. Dobio je koncesiju na 410 hektara terena, a sloj na kojem je počeo da radi bio je debeo 18,6 metara. Analiza je utvrdila da je lignit odličnog kvaliteta i da sadrži 46 odsto ugljenika, a 8,4 odsto pepela. Odmah je počeo da gradi moderni rudnik, koji je ubrzo postao jedan od najproduktivnijih u Srbiji. Svu zaradu, a rudnik je donosio dnevno 5.000 dinara sa odbijenim troškovima, Đorđe Vajfert je trošio na istraživanje rudnika bakra u Boru. Kupio je kasnije i rudnik bakra u Boru i Podvisu i rudnik zlata u Svetoj Ani. Ovaj rudnik je posle Prvog svetskog rata, 1922. godine, zapošljavao 278 radnika i davao 19 odsto ukupne proizvodnje Srbije, odnosno tri odsto budžeta Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
Kao čovek koji je vrlo rano počeo da se bavi rudarstvom, Vajfert je potpuno bio posvećen tome. Ovoj grani privrede pristupio je iskreno i sa puno nade, ulažući sav svoj sjajni razum. Zanimljivo je istaći da je otvorio ukupno 11 rudnika u Jugoslaviji.
Đorđe Vajfert je bio nemački đak, ali je prateći kulturne obrasce ostvario i privredni uspeh u Srbiji. Bio je jedan od osnivača Narodne banke Srbije, guverner u dva mandata i veliki dobrotvor. Za njega je postojao samo rad, uvek je imao dobar savet i pomagao. Bio je dobrovoljac u Srpsko – turskom ratu (1876 – 1878. godine), u konjici, a u isto vreme pomagao srpskoj vojsci u nabavci topova i municije, tako da je za to je dobio orden za hrabrost. Bio je veliki humanista i otvorio je Fondaciju kralja Stefana Dečanskog koja brine o gluvonemoj deci u čitavoj Srbiji, a potom sa Edinburškim odborom žena osniva bolnicu za žene i decu u Beogradu. Vajfert je donirao i novac za izgradnju Srpske akademije nauka i umetnosti.
Voleo je konje i konjički sport, a kao veliki kolekcionar Muzeju grada Beograda poklonio je stare i retke slike Beograda i zbirke starog novca iz svoje kolekcije. Nosilac je brojnih priznanja i ordenja, od Ordena Svetog Save, Kraljevskog ordenja, Belog orla, kao i Karađorđeve zvezde. Jedino je orden za hrabrost, po njegovoj želji, stavljen sa njim u grob.
Kostolac u vreme Đorđa Vajferta
Pojava Đorđa Vajferta u Kostolcu i njegova kupovina po vlastice od Franje Všetečkog za 8.200 dinara – čime je postao jedini vlasnik rudnika – jedan je od najznačajnijih događaja u istoriji rudnika. Vajfert je 1885. godine dobio nove povlastice na novih 100 hektara, pod imenom „Novi Kostolac“. Povlastice i rudnik „Kostolac“ bili su u privatnom vlasništvu sve do 1945. godine, kada su svi rudnici prešli u vlasništvo države.
Vajfert koncesionar ili povlastičar, kako se nekada nazivao investitor, imao je u okviru rudnika ciglanu, crepanu i mlin s parnom mašinom od 70 konjskih snaga. U rudniku su 1897. bila zaposlena 42 stalna radnika s prosečnom dnevnicom od 3,60 dinara. Vrednost proizvodnje mrkog uglјa krajem 19. veka iznosila je godišnje više od 98.000 dinara.
Do Prvog svetskog rata oprema rudnika stalno je obnavlјana novim mašinama i električnim uređajima, tako da je rudnik uoči rata imao parnu mašinu marke Rider od 60 konjskih snaga, dva Volfova parna kotla od 120 kvadratnih metara ukupne zagrevne površine, dve Vortingtonove automatske pumpe, elektro generator od 40 konjskih snaga, dva elektromotora od po 2 kilovata, dve bor mašine… Broj zaposlenih radnika popeo se na 137, a proizvodnja na 4.170 tona.
Zanimljivosti iz života i rada velikog industrijalca
Vajfert je imao nameru da ugalј iz rudnika prevozi do malog pristaništa na Dunavu, a da onda dereglijama prevozi ugalј do Beograda za rad svoje pivare i fabrike špiritusa, ali i da „prodaje ugalј po dućanima u Beogradu“. Tako je u „Novinama serbskim“ od 18. oktobra 1883. godine izašao oglas u kome se nudi „uglјen iz Kostolca, lignit, 100 kila za 100 dinara u dućanu g. Dimitrija Alimpijevića – Đorđevića na Terazijama, a 140 dinara je za 100 kila uglјa ako se dostavi kupcu kući van čaršije.“ Ugalј se mogao pazariti i u samoj pivari Đorđa Vajferta u beogradskom selu Smutekovcu. Cene su bile zaista visoke za ondašnje prilike, jer je rudar mogao dnevno da zaradi tri dinara i to je bio najviše plaćen posao. Kalfe u požarevačkim radnjama imale su dinar ipo do dva dinara dnevno. Međutim, ugalј i nije bio namenjen beogradskoj sirotinji već oficirskim, činovničkim i pred uzimačkim kućama koje su se bi mogle da priušte takav ogrev.
Povodom Dana Gradske opštine Kostolac, 29. januara 2022, svečano je otkrivena spomen biste Đorđu Vajfertu, tvorcu modernog rudarstva u Srbiji. Na bisti u kostolačkom parku, pored zaustavljene lokomotive, stoji epitaf: „Neće sve što sam ja umreti“. Neće umreti zato što je Đorđe ostavio veliki trag u vremenu, Nemac po rođenju, Srbin u srcu.
– Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Veliki ljudi oplemenjuju male sredine“, koji sufinansira Gradsko veće Grada Požarevca u proizvodnji medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Požarevca u 2025. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Autor: Trag.rs
Foto: Trag.rs
Potpisi fotografija:
03- Rudnik Klenovnik otvoren 1885. godine
04- Talon uz akcije